Gradski duh mora napolje iz stranačke lampe

Politika bi morala da izvire iz pažljivo negovanog sistema selekcije najboljih pojedinaca iz svih gradskih zajednica, umesto što nam dotiče iz banalnih etničkih podela, naloga stranačkih komesara kojima gradski oci doslovno aportiraju i jedne po svemu banalne servilnosti kapitalu

Branko M. Žujović

Za našu generaciju, mislim na ljude rođene u drugoj polovini XX veka, velika je sramota što Subotica danas nema dve jednostavne tramvajske linije (Kelebija – Aleksandrovo, Mali Bajmok – Hajdukovo) i ekološki optimalnu, autobusku, dopunu predočene kičme sistema gradskog prevoza.

Neko je jednom lucidno zapazio da se bogatstvo zajednice ne meri brojem (polovnih) automobila i zagušenih parking mesta, već brojem uticajnih i bogatih ljudi koji se voze javnim prevozom.

Ukoliko mislite da grad za tramvaj sve ove decenije nije imao novca, varate se.

Grad ima novca za novi tramvaj i štošta još, ali mu u Gradskoj kući odavno ne sede vizionari, već prodavci stranačke magle. Preciznije, stranačkih magli. Nekada je ta magla crvena i zelena, nekada žuta ili žuto-zelena, a po potrebi neodređeno siva ili čak smeđa, kada se sve to pomeša zajedno.

Saberite troškove svih propalih gradskih projekata. Računici pridodajte privatnu imovinu političara, korupcijom pomuženu iz budžeta i javnih poslova. Dodajte na taj papir i sve na prvi pogled uspele projekte sa njihovim stvarnim, ali i onim nevidljivim troškovima, od kojih neke nastavljamo da plaćamo. Plus, sve plate koje za fiktivna radna mesta isplaćujemo decenijama.

Lako bismo utvrdili da smo, kao gradska zajednica, za nekoliko decenija samo na promašene projekte i promašene ljude spiskali makar jednu, ako ne i obe tramvajske linije.

Tramvaj pominjem zbog toga što je on rečit simbol nečega što bismo, kolokvijalno, mogli da nazovemo subotičkom renesansom.

Subotička renesansa nije kontraška priča ogrnuta ksenofobičnim žalom (priprostog sveta) za nekadašnjom Austro-Ugarskom koja, uzgred budi rečeno, nije poražena i propala zato što je bila progresivna, voljena i poželjna. Naprotiv, bila je, kako Crnjanski pominje, sva u senci svojih vešala.

Subotička renesansa ne počiva ni u mitu o tobožnjoj superiornosti “stare” Subotice u odnosu prema ostalim gradovima. To je pogubna uravnilovka u jednoj oskudnoj mašti i težak istorijski narkotik.

Dovoljno je ponekad otputovati, pa videti da je danas, na žalost, čak i u nekim znatno siromašnijim gradovima u unutrašnjosti više varoškog duha, više dela i pomena vrednih dešavanja, nego kod nas.

Subotička renesansa nije ni u gordosti, ponekad osionosti, pridošlica, koje, nesigurne i u suštini uplašene za vlastitu egzistenciju, beže u eksponiranje zavičajnih identiteta. Nije vašar došljaštva nikakav subotički ekskluzivitet. Ta pojava je univerzalna. Ovde je samo uočljivija, zbog etničke i verske šarolikosti.

Do subotičke renesanse doći će ukoliko jednog dana, a sva je prilika da se to za života pomenutih generacija neće dogoditi, oslobodimo gradski duh iz partijaške lampe. Samo oslobođeni gradski duh će svojim razmahom moći da pomiri predočene, tektonske društvene razlike. Takav duh će jednog dana prihvatiti činjenicu da su ovde svi, ali doslovno svi, jednom došli, kao i da mnogi u poslednje vreme, na žalost, odavde odlaze.

Kako bi zacelio tektonsku raselinu svog društva, gradski duh će ustanoviti nasušni princip meritokratije. Gradsko vođstvo postaće čvrsta legura sačinjena od najboljih, a ne gnjecav savez najbestidnijih i najlaktavijih.

Gradska politika izvirala bi tada iz pažljivo negovanog sistema selekcije najboljih pojedinaca iz svih zajednica grada, umesto što nam dotiče iz banalnih etničkih podela, naloga stranačkih komesara kojima gradski oci doslovno aportiraju i jedne po svemu banalne servilnosti kapitalu.

Subotica danas nema aktivne odgovore ni na jedno važno gradsko pitanje. Kada kažem važno pitanje, mislim na pitanja od interesa za građane, a ne za stranke i nekolicinu najbogatijih među njima koji u interesnom horu naš gradski horizont, umesto na vizuju, svode na izborne cikluse.

Kako nam se dogodilo da grad pet godina ne može da podigne mali turistički kompleks (nekoliko manjih bazena) na Paliću, a da, skoro istovremeno, bivši gradonačelnik u inostranstvu podigne čitav turistički kompleks, sačinjen od tri višespratnice, vredan nekoliko miliona evra?

Grad koji nema institucionalni odgovor na ovo pitanje, nema budućnost.

Da li je Subotica-trans perspektivno i moderno preduzeće koje nam uliva nadu da ćemo imati samo efikasnija rešenja u oblasti gradskog i prigradskog saobraćaja ili je to olupina koja korodira ka jeftinoj privatizaciji?

Šta grad namerava da učini sa neefikasnim sistemom daljinskog grejanja? Kako će sistem grejanja ovde izgledati za dvadeset, a kako za pedeset godina?

Zima 2022/23. je na izmaku i srećom bila je blaga. Meštani urbanih rubova grada godinama lože doslovno sve što mogu: plastiku, gume, ugalj lošeg kvaliteta, bilo šta čime mogu da se ugreju. To znači da su siromašni ili da naginju besparici, a da je istovremeno naš grad zimi zagađeniji od bilo kog kineskog grada.

Da li je grad išta učinio da građanima pomogne na polju energetske efikasnosti, pritom ne mislim simbolički, da izoluju svoje objekte i ostvare značajnu energetsku uštedu?

Grad će u obnovu zgrade bolnice uložiti između dvadeset i trideset miliona evra. Niko ne haje što iz stranački upropašćene bolnice lekari i osoblje beže glavom bez obzira i što su neka od bolničkih odeljejnja pred gašenjem. Važno je da se u rekonstrukciju zgrade ulože desetine miliona evra i pokupi pripadajući kajmak.

O tome bi više mogli da vam kažu jedan ovejani tajkun, jedan zet, zetov potrčko i ćutajući hor potčinjenih lekara među kojima većina odlično zna šta se dešava, ali im preplašeni malograđanin koji u njima čuči nalaže da je bolje da o tome ćute.

Šta će biti sa informacijama koje je pred sudom iznela Ranka Kašiković? Hoće li tužilaštvo ispitati njene tvrdnje?

Šta da radimo sa politikom urbanističkog planiranja koja sledi model spontanog nicanja pečuraka posle kiše? Šta da radimo sa zgradama i prodavnicama bez parkinga? Sa snabdevanjem prodavnica usred dana. Sa parkingom koji će progutati sam grad.

„Zašto ne pišeš o dugovima i lažiranoj otmici sina istaknutog subotičkog bogataša?“, pitaju me ovih dana.

U tom naivnom pitanju sadržana je tragika celog našeg grada.

Nečista građanska savest, a većina nas ćutača i okretača glava ustranu u stvari smo samo saučesnici nepočinstva koje se obrušilo na naš grad, rado bi da se malo “uteši” tabloidno se naslađujući mukama krezovski bogate familije i njenog nestašnog naslednika.

Mediji nisu tu da umiruju savest, nego da bude svest.

Za početak, trebalo bi da postanemo svesni da smo, kao grad, u svojim zrelim godinama izgubili čitav jedan tramvaj, ne samo u materijalnom smislu.