Udruženi politički poduhvat
Gradski prevoznik uništava se sistematski. Evo još jednog kamička u mozaiku korupcije i kriminala
Branko M. Žujović
Dana 28. avgusta 2018. godine, Subotica-trans je sto prostih komadića plastike, izlivenih u obliku čepova osigurača sedišta, kako piše na fakturi, platio 115.000 dinara.
Sudeći prema dostavnici, robu je poručio Arpad Katona koji je do nedavno, odnosno do potpunog rasvetljavanja afere “Starter”, u subotičkom gradskom prevozniku obavljao poslove javnih nabavki, nakon čega je napustio Subotica-trans.
Katona je bio na čelu komisije koja je sprovela nabavku „startera“, uz niz očiglednih nepravilnosti, o čemu sam opširno pisao.
U preduzeću se te 2018. godine podigla mala bura zbog preplaćenih plastičnih čepova, ali samo unutar zidova upravne zgrade.
Bila je to bura u čaši vode, a šteta je ostala.
Ni tadašnje poslovodstvo Subotica-transa, ni Gradska kuća, nisu reagovali u punom zakonskom kapacitetu. Nisu obavestili ni policiju, ni tužilaštvo o ovoj pljački gradskog novca.
Javnost svejedno o ovakvim “poslovima” nisu ni obaveštavali. Uglavnom su se slikali ispred autobusa i mikrofona koji trpe sve.
Kola ove skandalozne javne nabavke slomila su se na nekom A. F. koji je bio prinuđen da tiho, radi mira u kući, ode iz preduzeća, ali šteta, kako tvrde zapsoleni u Subotica-transu, nikada nije nadoknađena.
Dostavnica 751 je samo kap u moru zloupotreba, kao što je nedavna afera “Starter”, obimom zloupotrebe, takođe samo kap u cunamiju nekažnjenog kriminala i korupcije.
Sabirajući komadiće mozaika kriminala i korupcije, koji pritiska naše društvo poput nadgrobnog kamena, lako ćemo utvrditi da je Subotica-trans, tokom poslednjih dvadesetak godina, zapravo, svesno devastiran iznutra, kako bi, u ishodištu te megapljačke, tržište javnog prevoza u Subotici i okolini bilo preuzeto za sitan novac, a sam čin preuzimanja oglašen kao spasonosan i po gradski život lekovit.
Da ne idemo puno unazad, taj film smo odgledali u kratkometražnom postupku privatizacije subotičkih apoteka.
Greše svi oni koji tvrde da nameštenici političkih stranaka u javnim preduzećima decenijama deluju isključivo inercijom neznanja, premda takvih sasvim sigurno ima.
To je slično kao kada neka starleta izjavi da Dunav teče ispod Savskog mosta, da vozom upravlja pilot ili da je pročitala sabrana dela Ane Karenjine.
Javnost, koja društvene procese i pojave shvata olako, tada pohrli da, naširoko, komentariše očiglednu “glupost” starleta koje, ipak, nemaju mozak od silikona, kako se obično misli.
Zblanuta javnost, koja u takvim situacijama, pride, nakratko stiče osećaj prividne superiornosti, masovnim komentarima i zgražavanjem nesvesno podiže “rejting” starleta, a time i njihove parabordelske prihode.
Ispadne, na kraju, da su starlete, u proseku, promišljenije od ovdašnje javnosti koja se koprca u društvenim mrežama i naseda naivno na njihove marketinške trikove.
Vrlo slično je sa preovlađujućim uverenjem da javna preduzeća nehotice urušavaju “nesposobni” rukovodioci, iz pukog neznanja.
Takvim stavom, šira javnost, na neki način, teši sebe, ali se ne može reći da je takvo uverenje ispravno.
Čak i kada su zaista nesposobni, takvi kadrovi upravo ciljano bivaju dovođeni da odrade ili završe posao urušavanja javnih preduzeća.
Primarni cilj takvog postupanja politike spram društva nije da društvo dobije optimalnu komunalnu uslugu, u ovom slučaju prevoza, već da “investitor”, koji će sutra preuzeti čitav sistem po bagatelnoj ceni, ostvari maksimalnu dobit.
Eventualni kvalitet usluge dolazi tek posle toga, da bi sistem, koji sada donosi profit privatnom vlasniku, uopšte funkcionisao.
Zbog toga je od nekada monolitnog voznog parka Subotica-transa (“flote” kako rekoše nedavno protagonisti tekućeg cirkusa u tom preduzeću; ne zaboravimo, pritom, ni njihovu sintagmu “novonabavljeni autobus”, kao neku vrstu sinonima za kupovinu polovnih vozila) načinjena salata dotrajalih vozila koju sada treba samo poslužiti položajniku ovog nečasnog, na koncu, vidimo, i nezakonitog, dvodecenijskog, udruženog, političkog poduhvata.